Boga brat

Iz zbirke  SATIRANJA   

U mnoštvu osobenjaka koje sam poznavao Ratko Štuc  isticao se osebujnom maštom: ono što bi on pričao, to je nadilazilo zemaljske okvire. Jednu njegovu mentalnu eskapadu dužan sam zapisati jer držim da će se svatko tko je pročita osjetiti duhovno obogaćen.

U doba kada sam čuo priču, Ratko je živio u kanalizacijskom šahtu, tu je spavao, a danju bi se smucao gradom pokušavajući zaraditi ili barem nažicati jedan obrok i nekoliko pića. Bio je dobar zabavljač, svirao je gitaru i recitirao ili pjevao svoje satirične šansone. Svi su ga voljeli, čak i policajci koji su ga puštali da se zafrkava na ulici.

U betonskoj komori bilo je dovoljno prostora i zraka za obojicu. Grobničku atmosferu Ratkove jazbine dopunjavao je sablasno mirni plamičak voštanice. Ležali smo na kartonima i dodavali si bocu vinjaka. Duge stanke šutnje između kratkih zdravica tumačio sam potrebom da se ne remeti sklad gluhe tišine. A onda mi je Ratko otvorio svoje srce.

Znaš stari, imal sam ti ja tu u ovoj kmici jednu posebnu ekstazu, znaš … nije bilo od alkohola, tu noć sam bil u pokori, postil sam od svega, i videl sam ga … Došal je do mene, spustil se je, odnosno,  podignul me je k sebi, u duhovni svet, u paralelni svet koji je stvoril on, božji brat. Tak je rekel da se zove – Boga brat, i niko ne zna za njega jer je anonimus, brat Bog ga je potisnul i sakril u najsuptilnijoj od svih dimenzija gdje samo retke duše zalutaju. Ja sam, vidiš, jedna takva, ne bleji u mene, vidim te i sve bolje vidim u mraku iako starim, dobil sam unutarnju viziju Boga brata, otkril mi je sebe i najtajniju tajnu a ta je da Bog ima brata blizanca i da mu je bil zavidan zbog talenta pa ga je potisnul i natjeral da mu piše pisma puna pokajanja dok on, ljubomorni brat, kreira i uništava svemire. Tak ti je moj Boga brat osuđen na izgnanstvo, na pisma iz egzila, postal je pisac bez publike, baš kak i ja. Iako je božansko biće, Boga brat ponekad padne u depresiju i onda traži neku srodnu dušu: to se rijetko događa i njemu u vječnosti, a ovdje broje se milijuni godina dok Boga brat ponovno ispovijedi svoje jade nekom u gustom mraku egzistencije u kojem, evo, vidiš i mene.

Ova priča može izazvati podozrenje zbog određenih teoloških sumnji, no mene je navodila na Ratkovu autoprojekciju, na divinizaciju vlastitog uboštva pojačanu groznicom alkoholičarske krize. Neko vrijeme nisam ga viđao, pričalo se da je bolestan što, srećom, nije bila istina. Naletio sam na njega u gradu, hodao je poletno, dobio je zaostalo osiguranje, netko je godinama plaćao za njega, pokojna žena nije, djeca nisu, on ne zna tko, bilo je upravo dovoljno za kupnju male prizemnice na periferiji. Pozvao me doma na višnjevac i tek nakon treće čašice priznao sam mu da imam problem s razumijevanjem njegove objave o postojanju Boga brata. Ratkove oči zaiskrile su i blago se orosile u zanosu.

On je istina, ja vjerujem u njega jer sam ga videl i čul  i nemam s tim problema, bezbrižan sam jer znam da sam jedan od retkih kojima se dragi Boga brat obratil. On je jednak s bratom Bogom, ali ipak nekak gaji više naklonosti prema nama propalim umjetnicima.